понедељак, 28. октобар 2013.

ХВАЛА ТИ МОДЕРАТОРКО!

Беше леп и сунчан дан. Кренуо сам да се придружим грпи А или Б. Мислим којој ћу. Тако размишљајући наишао сам на набујалу реку и одједном ево ме у брзаку. Одмах сам се сетио оне приче о Голубу и пчели и повиках: –Упомоћ! Не часећи ни часа неко ми пружи руку, ја је прихватих, а она ми рече: - Не бој се, ја сам твоја модераторка, помоћи ћу ти, а ако убудуће будеш пажљив и слушаш моја упутства нећеш имати проблема. Пред тобом је много препрека, решавај их поступно и лако ћеш до циља. А сада, твоје место је овде, стани на страну Б, а ја одох даље, можда је још неко у невољи.

Мало збуњен заузео сам оно место, па сам, онако за себе: - Лако ћу, прескочићу препреке. У том опет модераторка: - Не, нећеш ништа да прескачеш, већ решавај сваку препреку по приложеном упутству уз њу... И тако, решавам ја једну по једну препреку: те креирај Џимејл, те укључи се у дискусину групу, те укључи се у Гугл заједницу, те креирај календар, те иди у Арт галерију. Савлађујући тако једну по једну препреку видео сам да ми следећа лакше иде. Упутства су ми помагала, а и давала идеју како да нешто лакше решим користећи многе алате који су ми понуђени. Сада ми је лакше. Креирање Гугл календара не беше ми много тешко, али беше захтевно. Море, видим има користи од овога. А, Арт галерија! Е, тамо ми је било баш лепо. Импресионирала ме је слика Клода Монеа – ''Излазак сунца'' и одмах сам се одлучио за Импресионизам.  Преузео сам много лепих слика па погледајте моју галерију. Сада знам како се прави та Плеј-листа. Идући тако, већ сигуран у себе, кад одједном упадох у неку мрежу. Копрцам се ја, али никако да се избавим. Одмах ја: - Упомоћ модераторко, уплео сам се у неку мрежу! А она: - Није то никаква мрежа то је таблица - Блумова таблица. А, лако ћу, помислих када је таблица, а не замка. Погледам боље – а оно ревидирана. Шта ћу сада? Али ту су пријатељи групе Б. Помогоше и реших и тај проблем. Схватио сам две димензије сазнавања – врсте знања које треба научити и процесе које треба користити за учење. Идем тако даље, кад излазим на један пропланак, а тамо кућица намењена мени. Баш сам се и обрадовао. Некако сам замишљао да то буде мој циљ. Приђем, а оно пише ''Ја сам твој портфолио, уреди ме''.

Не губећи време нимало, кренуо сам да уносим намештај, а оно опет модераторка: - Е, неће моћи тако. Најпре уреди главне просторије, па свакој  додај по неколико помоћних. Када све то завршиш, убаци намештај. Латим се посла. Уредим ја баш лепо простор и кренем са уношењем намештаја. Имам своју идеју како да распоредим намештај, али видим није му место ту. Опет, -Упомоћ модераторко! А она увек све зна, поможе ми и ево готове моје кућице. На њој пише ''Мој професионални портфолио''. То је моја нова адреса. Лако ћете је наћи. У мојој кућици има места за све. Нека најпре уђу модераторке, а онда сви остали. Неважно А или Б. Чим уђоше пријатељи кренуше у разгледавање. Некима се допада све како је уређено, неки би да промене места намештају, неки би да преуреде помоћне просторије, неки разговарају онако између себе, а ја све то желим да чујем, да извучем поуке, да чујем њихове коментаре, ставове, кад опет модераторка: - Може и овако да се прихвати, добро је! – О, да! рекох и као да ми паде камен са срца.

Да не беше модераторке...


Хвала ти модераторко!

Нема коментара:

Постави коментар